www.fizikalac.wix.com

    Zamislite jednu inteligentnu rasu sa planete Sutonije. Sutonci izgledaju manje-više kao mi, pričaju otprilike kao mi i rade sve kao ljudi - osim jedne stvari. Imaju jednu neobičnu slabost u svom čulu vida. Ne vide nijedan predmet sačinjen od oštrih kontrasta crne i bele boje. Ne vide, na primer, zebre. Niti košulje sudija u hokeju na ledu. Niti fudbalske lopte. Nije to neki strašan nedostatak vizuelnog aparata, jer mi Zemljani imamo još bizarniji kvar. Imamo dve, bukvalno, slepe mrlje, po jednu u svakom oku, blizu sredine vidnog polja. Ali ne primećujemo rupe na ta dva mesta zato što naš mozak pravi interpolaciju na osnovu informacija iz okolnih delova vidnog polja, tako da mozak zapravo nagađa šta bi trebalo da se nalazi na ta dva mesta i onda nam javlja da se to tamo odista i nalazi. Čovek tera automobil 165 kilometara na sat, obavlja moždanu hirurgiju, žonglira sa nekoliko upaljenih buktinja u isto vreme, a ipak jedan deo onoga što vidi zapravo je samo dobro nagađanje, a ne stvarno viđenje.
     Recimo da su posetioci sa planete Sutonije došli na Zemlju kao grupa, u misiju dobre volje. Da bismo im omogućili da vide kakva je naša civilizacija, odvedemo ih da pogledaju jedan od najpopularnijih planetno-kulturnih događaja: utakmicu na svetskom fudbalskom prvenstvu. A ne znamo da Sutonci loptu ne mogu da vide jer je sačinjena od crnih i belih delova ušivenih tako da su naizmenice jedan do drugog. I, eto, Sutonci sede na stadionu i gledaju utakmicu. Njihovi izrazi lica su učtivi, ali zbunjeni. Jer šta oni vide - grupu ljudi u šortsevima, na jednom polju. Ti ljudi u šortsevima jurcaju tamo-amo, bez razloga zamahuju nogama po vazduhu, sudaraju se, padaju. Ponekad jedno službeno lice dune u pištaljku, a tada jedan igrač pritrči ivičnoj liniji, stane na nju, i pruži obe ruke, sastavljene, iznad glave; drugi igrači ga gledaju. Ponekad se desi (ali veoma retko) da jedan od 'golmana' neobjašnjivo padne na zemlju, na stadionu nastaje opšte klicanje i mahanje, a jedan poen se pripiše... onom drugom, protivničkom timu!
     Prvih petnaest minuta igre Sutonci gledaju, ne shvatajući ništa. Onda, čisto da im bude manje dosadno, pokušaju da shvate šta se to radi. Neki Sutonci pribegnu tehnici klasifikacije. Dedukuju, dobrim delom na osnovu odeće, da na terenu postoje dve ekipe koje igraju jedna protiv druge. Znači, tu je neki sukob? Neki Sutonci nacrtaju grafičke prikaze na kojima se vidi kako se koji igrač kretao; ispostavi se da svaki igrač ostaje manje-više na istom 'geografskom' području terena. Pokaže se da kod raznih igrača preovlađuju različiti telesni pokreti. Sutonci postupe kao ljudi: da bi dalje tumačenje igre bilo uspešnije, pripišu položaju svakog igrača po jedan naziv. Zatim kategorizuju te položaje - gde je ko; upoređuju ih, gledaju po čemu se razlikuje igra jednih od igre nekih drugih. Sutonci izrade divovsku tabelu u koju ubeleže prednosti i ograničenja svakog igračkog položaja. Krupan preokret u ovom istraživanju nastupi kad otkriju simetriju na terenu. Svakom igraču tima A odgovara jedan na suprotnoj strani, simetričan u mnogo čemu, igrač tima B.
Do kraja utakmice ostane još dva minuta. Sutonci su ispisali desetine grafikona i mapa, stotine tablica i formula, desetine složenih pravila koja im kažu šta kako dejstvuje u fudbalskoj utakmici. Neka od tih pravila su doista takva - znači, Sutonci su ih, u jednom ograničenom smislu, shvatili ispravno; pa ipak, nije im ni najmanje jasno u čemu je, zapravo, suština igre. Onda jedan mladi Sutonac, koji je sve do tad ćutao, zatraži reč. Dopuste mu da i on kaže svoje mišljenje. A junoša, onako tankim glasom, pa još i nervozno, kaže: "Pretpostavimo da tu negde postoji nevidljiva lopta.""Šta reče? Šta priča ovaj?" uzvrate stariji Sutonci.
    Dok su stariji pazili na ono što je, po njihovom mišljenju, bilo jezgro utakmice, a to su dolaženja i odlaženja raznih igrača i njihova prelaženja preko linija na terenu, momak je obraćao pažnju na pojedine retke, izuzetne događaje na terenu. Dogodio se, neko vreme posle početka utakmice, jedan takav. Neposredno pre nego što je službenik na terenu proglasio jedan poen, gomila publike je kriknula i dala se u produženo divlje urlikanje; ali samo delić sekunde pre toga, u zadnjem delu mreže na jednom golu pojavila se kratkotrajna izbočina. Mladi Sutonac je opazio tu izbočinu u mreži. Fudbal je igra u kojoj se postiže vrlo malo poena, pa su se ovakve izbočine u mrežama pojavljivale vrlo retko. Ipak, bilo je i toga, dogodilo se dovoljno puta da mladi Sutonac uoči da je izobličenje mreže svaki put bilo poluloptasto. Otud njegov ludo smeli zaključak da se cela igra vrti oko lopte, ali nevidljive (bar Sutoncima nevidljive).
   Ostali članovi sutonske grupe posetilaca saslušaju njegovu hipotezu i zaključuju, posle rasprave, da je mladićev dokazni materijal, doduše, veoma 'tanak', ali da tu, ipak, verovatno ima nečeg. Jedan stariji državnik, među Sutoncima posebno ugledan, izjavi da se ponekad više može saznati na osnovu nekoliko retkih događaja nego na osnovu hiljada običnih, opštepoznatih. Ali ono što na kraju prevagne u korist mladićeve hipoteze jeste činjenica da na terenu naprosto mora postojati i lopta. Jer ako se usvoji pretpostavka da je lopta prisutna, ali da je Sutonci iz nekog razloga ne primećuju, najednom se sve uklapa, sve dejstvuje. Igra dobija smisao. I ne samo to: sve teorije, mape, dijagrami i tablice nacrtani tokom tog popodneva - ostaju na snazi. Lopta naprosto daje smisao već uočenim pravilima.
     Ovo je jedna proširena metafora, alegorija zapravo, za mnoge zagonetke u fizici. Naročito je značajna za fiziku čestica. Ne možemo shvatiti pravila igre (zakone prirode) ako ne znamo predmete pomoću kojih se igra vodi (loptu); ako ne bismo verovali da postoji jedan logičan skup pravila, nikad ne bismo uspeli dedukovati postojanje svih čestica.

 

Preuzeto iz  “Bozija cestica” Ledermen Liona