fizika za osnovce
Marija Kiri - biografija
Marija Sklodovska Kiri rođena je 1867.godine u Varšavi u Poljskoj, koja je utada bila deo Ruskog Carstva. Od sve dece isticala se svojom marljivošću i radnim navikama, odbijala je čak hranu i spavanje kako bi učila. Posle završene srednje škole , imala je problema sa nervnim slomom. Zbog toga što je bila devojka i zbog ruske odmazde u Poljskoj, nije se mogla upisati na fakultet i zato je morala nekoliko godina da radi kao dadilja.
Marija je zajedno sa grupom ljudi organizovala svoje studije pod nazivom Pokretni univerzitet.
Otišla je u Pariz 1891.godine gde je živela sa sestrom. Studirala je, na Sorboni, gde je kasnije postala i prva žena predavač, matematiku, fiziku i hemiju. Studije je završila je kao najbolji student, prva u klasi fizike i hemije, a druga u klasi matematike.
Na Sorboni je i upoznala, a kasnije se za njega i udala, Pjera Kirija , koji je takođe bio predavač. Marija je, prvo uz pomoć hemičara Henrija Bekerela, koji joj je bio mentor na doktorskoj disertaciji, počela da razlaže rudu uranijuma na pojedinačna hemijska jedinjenja i traži jedinjenje koje izaziva visoku radioaktivnost ove rude. Kasnije se radu priključio i Pjer. Ova ispitivanja su, posle četiri godine, dovela do otkrića polonijuma, a potom i znatno radioaktivnijeg radijuma. Prvi su nazvali polonijum po Poljskoj a drugi radijum zbog njegovog jakog intenziteta radioaktivnosti.
Ova ispitivanja su za rezultat imala i objašnjenje pojave radioaktivnosti, kao efekta raspada atomskog jezgra. Godine 1898. doneli su logičan zaključak da uranit sadrži neku nepoznatu komponentu, radioaktivniju od urana što je Marija i objavila 26. decembra 1898.godine. Čitave procese istraživanja obavljali su u šupi u kojoj se nalazila laboratorija, u kojoj su provodili većinu vremena i gde su preradili 8 tona uranijumove rude, da bi konačno 1902.godine izolovali jednu desetinu grama radijuma.
Godine 1903. Marija je postala prva žena u istoriji koja je dobila titulu doktora fizike a iste godine dobila je i Nobelovu nagradu za fiziku zajedno sa Pjerom Kirijem i Henrijem Bekerelom. Obrazloženje Švedske akademije bilo je „ Kao priznanje za izuzene zasluge koje su iskazali zajedničkim istraživanjem fenomena radioaktivnog zračenja, kojeg je otkrio profesor Henri Bekerel“.
Marija Kiri je bila prva žena dobitnik Nobelove nagrade.
Kada su dobili Nobelovu nagradu Marija i Pjer su naglo postali slavni. Pjer je postao profesor na Sorboni, a i dobio je dozvolu za otvaranje svoje laboratorije u kojoj je šef ispitivanja bila Marija.
Pjer je 19. aprila 1906. godine poginuo, kada ga je pregazila konjska zaprega. Marija je već 13. maja dobila katedru svoga preminulog muža. Na taj način Marija je postala prva žena profesor na Sorboni a 1911.godine glasalo se o njenom primanju u Francusku akademiju nauka, ali nije primljena.
Krajem 1911. godine Marija je dobila drugu Nobelovu nagradu. Zahvaljujući tome uspela je da ubedi francusku vladu da izdvoji sredstva za privatni Institut za radijum. Institut je izgrađen 1914. godine i u njemu su vršena ispitivanja iz oblasti hemije,fizike i medicine. Iz ovoga instituta su, kasnijih godina, izašla još četiri nobelovca.
Interesantno je još da je Marija Kiri bila prva osoba koja je osvojila ili podelila dve Nobelove nagrade i jedna je od dve osobe koje su dobile Nobelove nagrade u dva različita područja.
Tokom Prvog svetskog rata zagovarala je upotrebu mobilne radiografije u lečenju ranjenih vojnika. Zajedno sa ćerkom Ireneom , osmislila je vozilo koje je služilo za radiografisanje i koje su slale na front da pomognu ranjenim vojnicima. Odmah nakon početka rata unovčila je svoju i muževljevu zlatnu medalju Nobelove nagrade za ratne potrebe. Godine 1921. putovala je Amerikom gde je trijumfalno dočekivana. Tu je želela da prikupi sredstva za istraživanja radijuma. U svojim kasnijim godinama, bila je razočarana brojnim lekarima i proizvođačima kozmetike koji su koristili radioaktivne materijale bez opreza.
U vreme njihovog rada nije bilo poznato koliko radioaktivne supstance mogu štetiti ljudima, ali je kasnije otkriveno da su njihova laboratorijska oprema, knjige i beleške i danas toliko opasne i štetne da se ne bi smele koristiti i dodirivati.
Marija i Pjer su bili izvanredan tim, koji je uprkos opasnostima po svoje zdravlje nastavio istraživanja o uticajima radioaktivnosti na ćelije. Uprkos svemu radili su rizikujući svoj život za dobrobit čovečanstva.
Tako su došli do otkrića da se bolesne, kancerogene ćelije izložene radijaciji mnogo brže unište nego zdrave. To je otkriće doprinelo narednim istraživanjima i razvoju terapija za lečenje različitih oblika kancera.
Marija Kiri je umrla u lečilištu Salanša 1934. od aplastične anemije, koja je skoro sigurno bila posledica njenog izlaganja radijaciji, pošto štetni efekti jonizujućeg zračenja još nisu bili poznati, a ona je, inače, veliki deo svog posla radila u šupi bez zaštitnih sredstava. Nosila je probne cevi sa radioaktivnim izotopima u svom džepu i držala ih u fioci svog stola. Radila je uprkos opasnostima po svoj život , verujući da ne postoji uspeh bez napornog i teškog rada. Sahranjena je pored Pjera na groblju u Skou, ali su 1995. godine njihovi ostaci preneseni u Panteon u Pariz.
Marijina i Pjerova starija kćerka Irena Žolio-Kiri je sa svojim suprugom Frederikom dobila Nobelovu nagradu za hemiju 1935. za otkriće da aluminijum može biti radioktivan i da emituje neutrone kada se bombarduje alfa zracima. Mlađa kćerka Eva je napisala majčinu biografiju „Madam Kiri“.